Казански манастир је женски манастир Рјазанске епархије Руске православне цркве у граду Рјазању.
Основан је у 16. веку на брду на ушћу река Либед и Трубеж (територија Рјазанског Кремља). Према локалном предању, на овом месту је откривена чудотворна икона Богородице Казанске.
Године 1786. премештен је у цркву Вазнесења Господњег у граду Рјазању на улазу у град из Владимирског тракта са коњском запрегом „у Новинки“ (савремена улица Затинскаја), где се и данас налази.
1861. године, под игуманијом Катарином, ради бриге о старим и немоћним сестрама које више нису могле да раде и захтевале су надзор, у манастиру су основане општина и болница.
Од 1863. године Евгенија (друга) постаје игуманија манастира, чијим залагањем и залагањем манастир је изнова заблистао. Дакле, о трошку банкара и филантропа Сергеја Афанасијевича Живага 1868. године, у манастиру је отворена четворогодишња школа за девојчице. На месту оронуле Вазнесењске цркве, о трошку московског трговца Никанора Петровича Суворова и других добротвора, подигнута је нова саборна црква у част иконе Казанске Богородице са параклисима свештеномученика Хараламбија и Свети Сергије Радоњешки. Дана 16. августа 1870. године, архиепископ Алексије (Ржањицин) је осветио саборни храм. Исте године је на територији манастира подигнута портна црква у част великомученице Варваре, а изнад цркве је био звоник.
Године 1872. манастир је добио статус прве класе. Поред ових храмова, на територији се налазило 40 засебних објеката различите намене, укључујући библиотеку-читаоницу, пекару, фабрику свећа. При манастиру је постојало гробље, где су сахрањиване не само монахиње, већ и мештани познати по својим заслугама. Манастир је био ограђен каменом оградом са две капије – источном и западном. Изван манастира налазио се манастирски хотел и повртњак површине 2,5 хектара. Број становника до 1917. године био је око 400.
Затварање манастира
После револуционарних догађаја 1917. године, почело је пропадање манастира, који је коначно ликвидиран 1919. године: монахиње су протеране, све његове драгоцености су реквириране, а територија манастира са високом каменом оградом била је идеална за затварање бољшевика. прве жртве револуције и организују принудни рад концентрациони логор. Део зграда бившег манастира додељен је становима команданта логора и службеника, а део зграда је заузела наоружана стража.
20. фебруара 1923. године, Рјазански покрајински логор за присилни рад је распуштен, након чега је у Казанској цркви основан клуб Црвене армије, слике на зидовима цркве прекривене су револуционарним сликама. Касније је унутар зидина манастира била смештена колонија за бескућничку децу, а организована је и шивећа производња војних униформи. Већина зидова и кула манастира је демонтирана по налогу власти „за потребе градске државне фарме“ (одржали су се само торањ и део зида манастира на углу улица Затиннаиа и Вознесенскаиа), део манастирских просторија, укључујући и портну цркву са звоником, предати су стамбеним становима (касније су неки од њих обновљени и приватизовани), неки су напуштени. Манастирска некропола, у којој су сахрањени многи познати Рјазанци, посебно потомак гувернера милиције Минина и Пожарског, грофа М. Д. Бутурлина, рјазанског губернатора П. С. Кожина, покровитеља С. А. Живага, била је скоро потпуно уништена. 1924. године, покрајински (касније регионални) архив смештен је у Казанску катедралу.
Новомученице Јевдокија и Олга
Међу становницима манастира за 10, односно 12 година укључиле су се искушенице Евдокија (Архипова Евдокија Сергејевна) и Олга (Жилцова Олга Георгијевна).[3] Након пропасти манастира, Евдокија и Олга су отишле у своје родно село Горетово, Лукховитски округ, Рјазањска губернија, где су наставили да се моле Богу, док је Евдокија изабрана за старешину Пјатницке цркве у селу.
У фебруару 1938. новајлије су ухапшене на основу пријаве локалног мештана о некој врсти „тајног састанка“ и на основу других лажних доказа. Тројка НКВД-а је 8. марта 1938. осудила Евдокију и Олгу на смрт, која је извршена на полигону Бутово 14. марта 1938. године, тела су сахрањена у непознатој заједничкој гробници.
Архипова Евдокија Сергејевна и Жилцова Олга Георгијевна рехабилитоване су од стране Московског обласног суда 27. јула 1958. године. Одлуком Светог Синода од 30. јула 2003. године[5] искушенице Евдокија и Олга су укључене у Сабор новомученика и исповедника Русије 20. века. Црква поштује њихов спомен 14. марта[6] и у суботу 4. по Васкрсу на празник Саборног храма Новомученика Бутовских.
Оживљавање манастира
16. децембра 2005. године извршено је преношење зграде Казањске катедрале манастира у Рјазанску епархију. 4. новембра 2006. године служен је први молебан у Казанском саборном храму испред иконе Богородице „Казанске".
Октобра 2007. при манастиру је отворена Рјазанска епархијска женска богословска школа, претворена из Регентске школе псалама при Рјазанској православној богословији (одлука Светог синода од 21. августа 2007, часопис бр. 80).
Одлуком Светог Синода од 23. јуна 2008. године монахиња Ана (Сичугова) постављена је за игуманију Казанског манастира.
На територији некадашње манастирске некрополе сакупљени су његови сачувани споменици, на којој је 2010. године постављен богомољачки крст. Године 2019. на бившу манастирску некрополу враћен је споменик Михаилу Михајловичу Гајдукову, који је на њему био пре ликвидације гробља и откривен током субботника на територији Рјазањске „Куће уметника“, као и број надгробних споменика (Зубкови и трговци Селантјеви) тренутно непознатог порекла.
Светиње манастира
Чудотворно се јавила чудотворна казанска икона Богородице.
Ковчег са честицом моштију светог апостола Симона Хананејца.
Ковчег са делом моштију блажене Љубов Рјазанске.
Икона Петра и Февроније Муромске са честицом моштију.
Икона са честицом моштију Блаженог Василија Кадомског.
Икона Богородице "Каплуновскаја".
Икона Богородице "Брзо чуј".
Атонска икона Светог великомученика и исцелитеља Пантелејмона.
Чудотворни лик светог Николаја, архиепископа Мирликијских, чудотворца.
Ковчег са честицом моштију исповеднице Ане Срезњевске.
Поштована икона Богородице "Казанска".